Ругање децентрализацији

Jan 01 1970
(0) Comments

Најновија изјава ресорне министарке за „путеве и аеродроме“, тренутно заузима прво место на ранг листи парадокса наше „обрнуте економије“.

Као светли пример „борбе“ за стварну децентрализацију и равномерни регионални развој. Што је, судећи према речима и обећањима политичара, и „поглављима“, основни циљ свих реформи и услов свих услова за пласман из лиге „обрнуте економије“ у лигу Европске уније. Шта то рече министарка и заслужи лидерско место? Да руководства града Ниша и аеродрома нису способна да воде и развијају „Константина Великог“. Да је додала, аеродром се мора продати (приватизовати), имало би логике и смисла. Међутим, нема продаје, него се аеродром мора „предати“ држави Србији. За разлику од оне „прве државе“ (града Ниша), друга држава и министарка, могу и умеју. Посматрано дубински и суштински, министарка је уствари рекла да руководство државе није способно да управља и да развија „Константина“. Пошто су Београд и Ниш иста држава. Ако зна Београд, зна и Ниш. Ако не зна Ниш, не зна ни Београд. Тако да је конструкција „Ниш не зна, а Београд зна“, немогућа. И лако решива. Пошаљу из Београд у Ниш оне који знају, па ће „Константин“ бити још већи. Сад се очекује реакција „првог међу једнакима“. Да оштро осуди овај покушај сепаратизма и елементарног гушења децентрализације. Иако су појединци помало „тупави“, Ниш је држава Србија.

Једина олакшавајућа околност за министарку је недавно искуство Славије, где је Град Београд „забрљао“. Тек што се завршило, отворило и сликало, почело је да се распада. Па се министарка забринула да се нешто слично не деси и у Нишу. Где је ствар озбиљнија. Лете авиони. Само је реакција била супротна. Нишу хоће да узму успешан аеродром, Београд хвале за Славију. Добри су лоши и тупави, лоши су добри и паметни. Све доктор до доктора. Где си залутала децентрализацијо! Ми знамо где је „залутала“. Једноставно, овај и овакав систем не може да оствари децентрализацију. По Уставу и законима. Поготово кад је све гарнирано партократијом, која у последње време доживљава златно доба. Или си наш, или за нас не постојиш. Као Милан са Златибора. Који већ три године чека да почне да гради гондолу. Кажу, најдужу на свету. Из центра Златибора, до Торника и ски стазе. Пројекат од националног значаја, од општинских пара. Не да министарка дозволе. Да су у „вертикали“, већ би се сликало и возило. Досетили се Златиборци да Првог маја на уранак крену са коњима и воловима и дотерају бетон за полазну станицу. И тако, после три године, отворе радове. Без врпце, министара и државних ТВ камера. Скромно, баш локално. Срећан рад. Један стварни прилог за децентрализацију. У мору супротних. Где „локал“, нуди и моли Београд да преузму све што ваља. Јер они не знају. А држава иста. Где ако једни знају, онда сви треба и мора да знају. И обратно.

Тако да са оваквим системом и државом нема децентрализације. Нити борбе за већи наталитет. Све ће се више празнити провинција – неки у Београд, неки у бели свет. Мора се, дакле, мењати Устав и политички систем. Једна савезна држава и три, или четири, покрајине. Са својим парламентима и својим парама и изворним приходима. Као садашња Војводина. Само са још већим надлежностима и приходима. Осим већ „законске“ Војводине и „неформалне“ покрајине Београда, трећа покрајина би била Централна Србија. Или би уместо Централне Србије биле две покрајине – Шумадија и Западна Србија и Источна и Јужна Србија. Савезни парламент би имао 120, а покрајински по 60 до максимално 90 посланика. У подели рада и надлежности, на нивоу савезне државе би била министарства војске и полиције, спољњих послова, правде, енергетике и капиталних пројеката (заједничких за све или више покрајина). Као и европски принципи и критеријуми, обавезни за све грађане. У свим покрајинама. На нивоу покрајина би били култура, спорт, просвета, трговина и туризам, економија и грађевина. Са сопстевим изворним приходима, од ПДВ-а, акциза и других пореза. Оволико иде држави, оволико покрајинама. Па ће се видети ко ће шта радити и изградити. Кад би било среће и памети, „вертикала“ би отишла у историју. Па би се помешале извршне власти савезне државе и покрајина. Наравно, срезови више не би постојали. Иначе су само служили за запошљавање отписаних партијаца, који нису задовољили на вишим функцијама, али још нису за бацање. Уштеђене паре ће остати покрајинама.

Све док се систем не промени, и створе уставне и законске претпоставке за стварну децентрализацију, „вертикала“ и „Константин“ ће бити правило, а Златибор изузетак. Овако ће све зависити од воље партије и појединаца. Ко ће на коју ногу устати. Очито је тог дана, кад је изјавила оно на почетку текста, министарка устала на леву ногу. Да ли ће се извинити, ако и кад устане на десну, гледаћемо. До тада, збогом „Европо региона“!

Текст преузет са странице https://www.danas.rs/kolumna/dragan-vujadinovic/ruganje-decentralizaciji/

Facebook